Rudolfomanija

Prijestolonasljednik austrougarski, nadvojvoda princ Rudolf, sin jedinac cara Franje Josipa I. i carice Elizabete, u narodu omiljene „Sissy“, bio je jako senzibilno dijete, ali po želji očevoj i, naročito, želji bake nadvojvotkinje Sofije, morao je proći strogo vojničko obrazovanje da bi jednoga dana čvrstom rukom vladao prostranim carstvom. Unatoč protivljenjima „dvora“, majka Elizabeta, koja je opet na Rudolfa imala veliki utjecaj, to je prekinula i poticala njegove sklonosti spram prirodnih nauka. Rudolf putuje Europom, pa i cijelim svijetom, piše, uređuje enciklopedijsko izdanje „Austro-Ugarska monarhija u riječi i slici“ koje je izašlo u 24 sveska. Na nagovor oca oženio se belgijskom princezom Stephanie, kćerkom kralja Leopolda II. i u početku je taj brak izgledao skladan, ali par se poslije rođenja djeteta, kćeri Elizabete, počeo sve više udaljavati. Navodno, on je suprugu zarazio spolnom bolešću i više nije mogla rađati, a još se očekivao muški potomak kako bi produžio habsburšku lozu. U Rudolfov život ulaze brojne ljubavnice na koje troši ogromne svote novaca. Sve češće je u konfliktu s ocem, te piše pod pseudonimom Julius Felix i to ponajviše novinske članke uperene protiv Josipove krute i konzervativne politike. Naprotiv, Rudolf je bio vrlo liberalnih shvaćanja. Usto, on postaje i ovisnik o alkoholu i morfiju. Onda, u tridesetoj godini života, upoznaje mladu, sedamnaestogodišnju barunicu Mariju Vetseru, koja ga je upravo obožavala i bila spremna za njega sve učiniti.

Otac je tražio da se ta sramotna veza koja je kompromitirala dvor okonča, jer Rudolf je bio oženjen. Ne vidjevši izlaza iz ove situacije, Rudolf je skovao morbidni plan, svoju je ljubavnicu ubio hicem u glavu, a potom je sebi oduzeo život. Službeno je priopćeno da je bio u stanju duševne rastrojenosti. Njihova smrt dana 30. siječnja 1889. poznata je pod nazivom afera Mayerling, jer se dogodila u istoimenom starom lovačkom dvorcu u okolici Beča.

Smrt mladog princa imala je velikog odjeka u carstvu. Kod jednih je izazivala nevjericu i kružile su svakojake priče, pa su mnogi vjerovali da to nije niti istina i da je princ živ. Neki su tvrdili da su ga vidjeli sad ovdje, sad ondje. To koriste probisvijeti, prevaranti i varalice, lažno se predstavljajući kao princ Rudolf, da bi od lakovjernih ostvarili neku materijalnu korist.

Donosim zapise triju priča, jer niti Brod i njegova okolica nisu ostali pošteđeni rudolfomanije. Dva prva zapisa koje donosimo su od učitelja u Klakaru Luke Lukića.

Princ Rudolf zaisko krunu

U jesen godine 1911. dobili smo drva (grates) u Brodu u kolodvoru, pa za dvi godine, jer je bio neki zaostatak, pa smo dobili četiri fate mjesto dvi. Ići ćemo u Brod ja i brat, otac će ostat kod kuće, tud je marva, pa ju treba dobro sknadit i uredit.

Došli mi u Brod pa traži ge ćemo prodat drva, a jedva smo našli kupca. Na koncu se pogodimo kod Ante Berkovića iduć u Varoš i bit će po 8 forinti hvat. Onda smo išli primit na kolodvor drva, pa ćemo vozit, ge smo se pogodili.

Mi tako vozimo i idemo s drvima, sve je dobro, kad na kraju eto neprilike. Idem ja lagano naprid, a brat Ivo ostane u Klasiji. Ja ga izgubi iz vida, nema ga pa kraj. Stanem s kolima u kraj, pa čekam, pa čekam, al nema brata. Mislim ja šta bi to moglo bit, šta je to, kud se brat Ivo djede? Ne mogu sam ostaviti kola i drva, a niti opet slagat drva bez njega. Čekam ja u ladu, dok on dodje, ne mogu nikud od kola, pa tako čekam jedan dobar sat. Al, eto on ide, žuri se i smije se!

- Šta je brate, za Boga? Ge si bio, kud si se sakrio od mene?

- Ma eto - reče on - napao me njeki strani čojek srednje dobi, da mu dam krunu. On da je princ Rudolf, pa će to stostruko vratit, dok preuzme vladu u ruke (od oca). Ja sam mu rekao, da ja nemam novaca, da je sve u brata. Nek ide bratu, pa nek išće od njega.

- A ge ga brat?- upita on.

- Tamo naprid s kolima i drvima.

- Eh, tamo ja ne mogu!

- I tako smo se rastali.

Bio je to srednji čojek, lošo obučen, al je imao vrlo dobro i novo odilo, a ozgor loše. Tko je bio? Šta je tio? Ne znam, samo je tio novaca, a brat ni imao kod sebe da mu dade.

I danas još ima neuka svita, pa misli i tvrdi da je princ Rudolf živ, a njega već odavno nema.

Učitelju Lukiću pripovijedao je to Franjo Pejić, kb. 66 iz Klakarja, 17. 2. 1935.

Prin Rudolf ogladnio

Došao k nama prid večer lugar ili šumar iz Kutiva (Kutjeva). Ide u Bosnu, traži bolju službu i bolje mjesto. Bilo mu je malo u Kutivu. Doveo ga općinski redar Jovo k nama, pa je i noćio kod nas. Tude smo do 11 sati u večer svašta govorili. Onda će on pripovidat i o princu, a mi smo čuli da je on umro g. 1889.

On poče ovako: - Imali smo radnike, nji stotine u šume, radili su o šume, rezali su i cipali drva. Oko jedan sat popodne dodje k nama u šumu jedan gospodin, lipo spremit i zamoli jest, gladan je. Šta ćemo mu dat za jelo, petak je. Onda ja kažem: „Idite gospoje, nek vam ona šta dade“, a ona zbilja skuva par jaja i komad pečene ribe. On to u slast pojeo i dobio dva deci vina, to mu bilo dobro. Poslije zaisko još po lite vina, pomišo ga s vodom i ispio malo po malo. Onda je pito: „Šta sam dužan?“, „Pa ništa za to“, „Fala“, i onda moli jednu cigaretu. Gospodja mu dade, a on je zapali i slatko pušio.

„Sad molim,“ reče on, „da me preko vode prevezete.“ Ja ne mogu, nego će to jedan radnik uradit i preveze ga priko, a on mu do deset forinti za to. Onda mu dade još jednu veliku banku za spomen: „Da znadeš, tko sam ja, ja sam princ Rudolf.“

Eto, tako nam pripovido taj šumar u našoj sobe, ako on laže, lažem i ja.

Bil da to bilo, da on živi? – Ne!

Učitelju Lukiću govorio Andrija Blažević, kb. 49 iz Klakarja.

Princ Rudolf u Vrbi na kirvaju kod Alojzijini

Lako je bilo kirvaj u kasnu jesen otračit, kada su šokačke kuće svega imale, u ambaru okna puna, pušnica puna, burinje u pivnici puno, viškovi hrane i marva prodani, pa i novaca se našlo. Takav je kiravaj Sveti Nikola u Gornjoj Vrbi dosad bio. Gostiju onda sa svih strana dolazilo, iz Varoša još najviše, pa iz Slobodnice, Ruščice, Podvinja, Klakara, Bebrine jedne i druge, gospode Brođana… kao na svakom kirvaju, rodbine, pritelja i prijatelja, a dakako i nabiguzica, bogtepita otkuda. Tako se kod velike i bogate zadruge Brkića-Alojzijini odnekud pojavio jedan, onako sav po zadnjoj modi, po gospodski, spremljen rajzender i predstavio se kao princ Rudolf. Na njemu odijelo, lakirane cipele i kamašne, debeli lanac od sata s prsluka obješen, gospodski šešir na glavi, ali što je još najglavnije, bio je on zbilja mladom princu Rudolfu jako, jako sličan. Ispljuniti on, kako babe kažu. Istog stasa, iste kose, isti brkova... I svi mislili - baš princ Rudolf, sin cara Franje, u Gornju Vrbu došao. To je još za crno-žute monarhije bilo.

Kada je puk'o glas kroz selo da je princ Rudolf kod Alojzijini, dolazili ljudi vidjeti, kraj prozora se naskakivali, kroz prozore se nadvirivali, na vratima se tiskali, cijela je strka i veliko uzbuđenje oko toga nastalo. Prava rudolfomanija! Zavidio svijet Alojzijinima. Zašto je baš njima svratio? Koju li oni sreću imaju! Zašto nije kod Borevkovića, Balića, Barišića... doš'o?

A Alojzijini, ponosni na takvog visokog carskog gosta, odmah ti princa Rudolfa u sobu za trpezu, u pročelje ga na kanape smjestili, pa iznašaj sve najbolje: kuhanog živadskog mesa i sosa, sarmu, pečenku, pića, pite, sitne kolače... Pečenku mu snaše na tanjuru rezale. I on se od svega dobro prihvatio, za sve se mašo, ta sve mu pasiralo i baš išlo u slast. E, kada se on dobro najeo i napio, izvadi finu, sjajnu kutiju za duhan, pa gazdu, djeda Tomu Brkića, ponudi. Zamirisao zlatnožuti duhan, a gazdin sin, gledajući, u šali će: - Nemoj, dado, da ti lula popuca od finoga duvana! – kao, carsko je sve najbolje. A, tako je uvijek bilo i tako bi trebalo biti.

Gost se na to nasmija, gazdinom sinu namigni, pa se domaćinu, djedu Tomi obrati: - Ta de, gazda, uzmite! Ne bojte se za svoju lulu! Samo p… (žensku sprdnju kaza) puca od debelog k…. (i još pozamašnu mušku sprdnju k tome doda)! Pred svima je to na sav glas rekao.

A, joj! A, joj! Alojzijini i njihovi gosti zanijemili. Majko sveta! Za trpezom prvo se bijelo pogledaše i promeškoljiše, pa muški za sjekire poletješe. Ne može to princ Rudolf biti, misle, kada tako kao kakav šatrovac laje! Koga smo mi to u kuću primili? Koga mi to gostimo? A, i za trepezom se tako ne divani! Bilo je tu mladog svijeta, djece, starog pobožnog svijeta, pa zbilja nije bilo podobno. „Rudolf“ je već iz bijesnih pogleda shvatio da je pogriješio i vidio što mu se sprema, te je prestrašen jedva od Alojzijini utekao i trag zameo. Sigurno je prema Brodu na vrat-na nos zbrisao.

Zapisao sam to u Gornjoj Vrbi kod Borevkovića - Firovi, 1992. godine.